Захвални у свакој прилици
Председник Дитер Ф. Ухдорф,
други саветник у Првом председништву
Зар немамо разлога да се испунимо захвалношћу, упркос околностима у којима се налазимо?
Током година, имао сам свету прилику да се састанем са многим људима чија је туга настањивала најдубље одаје њихове душе. У тим тренуцима, слушао сам своју вољену браћу и сестре и у жалости делио њихов терет. Размишљао сам шта бих им рекао и трудио сам се да сазнам како могу да их утешим и подржим у њиховим искушењима.
Њихова туга је често проузрокована оним што они виде као крај. Неки се суочавају са крајем драгоценог односа са вољеном особом која је преминула или са чланом породице који се удаљио. Други имају утисак да се суочавају са губитком наде - наде да ће се венчати, имати децу или савладати неку болест. Неки се можда суочавају са губитком сопствене вере, док их збуњујући и контрадикторни гласови света кушају да доводе у питање, чак и да напусте, оно за шта су раније знали да је истина.
Пре или касније, верујем да ће свако од нас доживети тренутке када ће нам се чинити да цео наш свет пуца по шавовима, остављајући нас усамљенима, фрустриранима и изгубљенима.
То се свакоме може десити. Нико није имун.
Можемо бити захвални
Сви живимо у другачијим околностима и сваки живот је јединствен. Међутим, научио сам да постоји нешто што би могло да односе горчину која се може појавити у нашим животима. Постоји нешто што бисмо могли да урадимо да бисмо засладили живот и учинили га радоснијим, па чак и величанственим.
Можемо бити захвални!
Предлог да би онај који носи терет туге требало да се захвали Богу могао би се учинити супротним мудрости света. Али они који се окану горчине и уместо ње уздигну пехар захвалности, моћи ће да осете прочишћујућу чашу исцељења, мира и разумевања.
Као Христовим ученицима, заповеђено нам је да се „у свему захваљуј[емо] Господу Богу својему,”1 да „пева[мо] Господу хвалу,”2 и „нека [нам] срце буде пуно захвалности Богу.”3
Зашто нам Бог заповеда да будемо захвални?
Све Његове заповести дате су да би нам омогућиле благослове. Заповести су прилике да користимо своју слободну вољу и да примамо благослове. Наш вољени Небески Отац зна да ће нам одлука да развијамо дух захвалности донети искрену радост и велику срећу.
Захвалност на одређеним стварима
Али, неко ће можда рећи: „На чему да будем захвалан кад ми се цео свет руши под ногама?“
Можда је погрешно фокусирати се на оно на чему смо захвални. Тешко је развити дух захвалности ако је наша захвалност само одраз броја благослова које смо завели. Тачно је да је важно да редовно „преброј[авамо] даре“ - и свако ко је пробао то да учини зна да их је много - али не верујем да Господ очекује од нас да будемо мање захвални у тешким тренуцима него у тренуцима изобиља и лагоде. Шта више, у већини стихова из Светих писама се не говори о захвалности за одређене ствари већ се указује на свеобухватан дух или став захвалности.
Лако је бити захвалан за нешто када вам све иде од руке. Али шта је онда са оним тренуцима кад нам се чини да нам је оно што желимо недостижно?
Могу ли да предложим да на захвалност гледамо као на склоност, начин живота који не зависи од наше тренутне ситуације? Другим речима, предлажем да се, уместо да будемо захвални за нешто, фокусирамо на захвалност у нашим околностима, ма какве оне биле.
Постоји једна стара прича о конобару који је упитао муштерију да ли је уживао у јелу. Гост је одговорио да је све било у реду, али би било још боље да су послужили више хлеба. Следећег дана, када се гост вратио, конобар је послужио дупло више хлеба, износећи четири уместо два парчета, али он и даље није био задовољан. Следећег дана, конобар је поново послужио дупло више, али узалуд.
Четвртог дана, конобар је био потпуно решен да усрећи тог човека. И тако је узео векну хлеба од 3 метара, пресекао је на пола, и са осмехом је послужио муштерији. Конобар је са усхићењем чекао на његову реакцију.
Након оброка, човек га је погледао и рекао: „Добро је као и увек. Али, приметио сам да сте поново почели да дајете само два парчета хлеба.“
Захвалност у нашим околностима
Моја драга браћо и сестре, избор је ваш. Можемо одлучити да ограничимо своју захвалност на основу благослова за које мислимо да нам недостају. Или можемо одлучити да будемо налик Нефију, чије захвално срце никад није поклекло. Када су га његова браћа везала на броду - који је саградио да би их одвео у обећану земљу - ручни и скочни зглобови су му били до те мере повређени да „беху они веома натекли“, док је силовита олуја претила да га прогута и одведе у морске дубине. „Ипак“, Нефи је рекао: „ослоних се ја на Бога и хвалих га цео дан и не гунђах против Господа због невоља својих.”4
Можемо одабрати да будемо налик Јову, који је наизглед све имао, али је онда све и изгубио. Међутим, Јов је на то одговорио: „Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити ... Господ даде, Господ узе; да је благословено име Господње.”5
Можемо донети одлуку да будемо налик мормонским пионирима, који су одржали дух захвалности током свог спорог и болног пута према Грејт Солт Лејку, чак и кроз песму и игру и славећи доброту Божју.6 Многи од нас би били у искушењу да се повуку, негодују, и жале се због тешкоћа на путу.
Можемо одлучити да будемо налик пророку Џозефу Смиту, који је, док је био затвореник у Либертију, у ужасним условима, понудио ове надахнуте речи: Драга вољена браћо, „треба радо да чинимо све што је у нашој моћи; и онда можемо остати мирни са највећом сигурношћу да ћемо гледати спасење Божје и објављивање Његовог дела.”7
Можемо одабрати да будемо захвални, упркос свему.
Овакав вид захвалности превазилази све оно што се дешава око нас. Превазилази разочарења, обесхрабреност и очај. Цвета подједнако лепо у леденим зимским месецима као и у пријатној топлоти лета.
Када смо захвални Богу у нашим околностима, можемо осетити благи мир усред невоља. Чак и у жалости можемо уздићи своја срца у хвали. Када болујемо, можемо славити Христово помирење. Слеђени горком тугом, можемо осетити блискост и топлоту небеског загрљаја.
Понекад нам се чини да је захваљивање нешто чему прибегавамо након што решимо наше проблеме, али то је далеко од потпуне слике. Колико тога пропуштамо у животу када чекамо да угледамо дугу пре захваљивања Богу на киши?
Исказати захвалност у тешким тренуцима не значи да смо задовољни својим околностима. Значи да очима вере гледамо изван граница тренутних изазова.
То није захвалност усана него душе. То је захвалност која лечи срце и проширује видике.
Захвалност као чин вере
Захваљивање у нашим околностима представља чин вере у Бога. Захтева да имамо поверење у Бога и да се надамо ономе што можда не видимо, али је истинито.8 Када смо захвални, следимо пример нашег вољеног Спаситеља, који је рекао: „Али не моја воља него Твоја да буде.”9
Искрена захвалност је израз наде и сведочанства. Долази од сазнања да не можемо увек да разумемо животна искушења, али верујемо да једнога дана хоћемо.
У свим околностима, наш осећај захвалности је негован многим светим истинама које познајемо: да је наш Отац дао својој деци велики план среће; да кроз помирење Његовог Сина, Исуса Христа, можемо живети вечно са својим вољенима; да ћемо на крају имати величанствена, савршена и бесмртна тела, неоптерећена болестима или оштећењима; и да ће наше сузе туге и губитка заменити изобиље среће и радости, „меру добру и набијену и стресену и препуну.”10
Сигуран сам да је овакво сведочанство претворило уплашене и сумњичаве Спаситељеве апостоле у храбре и радосне Учитељеве гласнике. У сатима након Његовог распећа, били су опхрвани очајем и жалошћу и нису могли да схвате шта се управо догодило. Али један догађај је све то променио. Њихов Господ се појавио пред њима и објавио: „Видите руке моје и ноге моје: ја сам главом.”11
Када су апостоли препознали васкрслог Христа - када су доживели величанствено Васкрсење њиховог вољеног Спаситеља - променили су се. Ништа није могло да их заустави у испуњавању њихове мисије. Храбро и одлучно су прихватили мучења, понижавања, па чак и смрт која ће их задесити због њиховог сведочанства.12 Нису скренули са пута слављења и служења Господу. Променили су животе свих људи. Променили су свет.
Не морате да видите Спаситеља, као што је био случај са апостолима, да бисте доживели исту промену. Ваше сведочанство о Христу, рођеном од Светог Духа, може вам помоћи да савладате разочаравајућу исходе у смртности и да видите светлу будућност коју је Спаситељ света припремио.
Нисмо направљени за завршетке
У светлу онога што знамо о својој вечној судбини, да ли треба да чуди што нам се горки завршеци у животу чине неприхватљивима? Као да у нама има нечега што се опире завршецима.
Зашто је то тако? Зато што смо направљени од штофа вечности. Ми смо вечна бића, деца свемогућег Бога, чије је име Бескрајан13 и који нам обећава вечне благослове без броја. Завршеци нису наша судбина.
Што више учимо о јеванђељу Исуса Христа, то ће нам бити јасније да завршеци овде у смртности уопште нису завршеци. То су једноставно прекиди - привремене паузе које ће се једнога дана чинити малима у поређењу са вечном радошћу која чека верне.
Колико сам захвалан свом Небеском Оцу и што у Његовом плану нема правих завршетака, само вечних почетака.
Они који су захвални биће увеличани
Браћо и сестре, немамо ли разлога да се испунимо захвалношћу, упркос околностима у којима се налазимо?
Да ли нам је потребан бољи разлог да бисмо дозволили свом срцу да буде „пуно захвалности Богу”?14
„Зар немамо велик разлог да се радујемо?”15
Колико смо благословени ако препознајемо Господњи ручни рад на величанственој таписерији живота. Захвалност нашем Оцу на Небу шири наше видике и бистри нам ум. Надахњује понизност у негује емпатију према другим људима и свим Божјим створењима. Захвалност је катализатор свих христоликих особина! Захвално срце је родитељ свих врлина.16
Господ је обећао да онај „ко прима све са захваљивањем, постаће славан. И додаће му се оно што је земаљско, и то стоструко, да, и више.”17
„Свакодневно живи(мо) у захваљивању”18 - поготово када смо суочени са наизглед необјашњивим завршецима који су део смртности. Дозволимо својим душама да расту у захвалности према нашем милостивом Небеском Оцу. Подижимо стално свој глас и покажимо речима и делом своју захвалност нашем Оцу на Небу и Његовом вољеном Сину, Исусу Христу. За то се молим, и остављам вам своје сведочанство и благослов, у име нашег Учитеља, Исуса Христа, амен.