Цена и благослови следбеништва

Старешина Џефри Р. Холанд,

из Већа Дванаесторице апостола

Слика

Будите јаки. Верно живите по јеванђељу чак и ако други око вас нимало не живе по њему.

Председниче Монсон, волимо те. Давао си своје срце и своје здравље у сваком позиву који ти је Господ наменио, поготово у светој служби у којој си сад. Цела Црква захвална ти је на постојаној служби и непоколебљивој посвећености служењу.

Уз дивљење и охрабрујући свакога ко ће морати да истраје у овим последњим данима, кажем свима, поготово омладини Цркве, да ћете једнога дана, ако још увек нисте, бити позвани да браните своју веру или чак да претрпите неки вид малтретирања само зато што сте члан Цркве Исуса Христа светаца последњих дана. Такви тренуци ће захтевати од вас храброст и учтивост.

На пример, једна сестра мисионарка недавно ми је написала: „Моја сарадница и ја смо угледале једног човека како седи на клупи на градском тргу и једе свој ручак. Кад смо се приближиле, погледао нас је и видео наше мисионарске беџеве. Са ужасним погледом у очима, скочио је и подигао руку да ме удари. Измакла сам се у последњем тренутку, а онда је испљунуо сву храну на мене и почео да нас псује на најгори могући начин. Отишле смо у тишини. Покушала сам да обришем храну са лица, када сам осетила како ме је грудва пире кромпира ударила по потиљку. Понекад је тешко бити мисионар, јер сам баш у том тренутку пожелела да се вратим, зграбим тог човечуљка и кажем му: ’КОЈИ ЈЕ ВАШ ПРОБЛЕМ?!’ Али нисам.“

Овој посвећеној мисионарки кажем: „Драго дете, на свој скромни начин, закорачила си у круг одабраних жена и мушкараца који су, по речима пророка Јакова из Мормонове књиге „виде[ли] смрт [Христову] и трпе[ли] крст Његов и подне[ли] поругу света.”¹

Заиста, о самом Исусу, Нефи, брат Јаковљев је написао: „Да ће Га свет због безакоња свога осудити као ништавног. Стога Га бичуjу и Он то подноси, и удараjу Га, и Он то подноси. Да, пљуjу Га, и Он то подноси, због нежне доброте своjе и трпељивости своjе према деци човечjоj.”²

Пратећи Спаситељева лична искуства, примећујемо дугу историју одбацивања и болну и високу цену коју су плаћали пророци и апостоли, мисионари и чланови свих генерација, који су се трудили да испоштују Божји позив да уздижу људску породицу на „још бољи пут.”³

„И шта још да кажем?“, упитао је писац Посланице Јеврејима.

„Који … затворише уста лавовима,

Угасише силу огњену, побегоше од оштрице мача, … посташе јаки у биткама, растераше војске туђе …

примише своје мртве из васкрсења; а други бише побијени, …

А … ругање и бол поднесоше, … окове и тамнице;

Камењем побијени бише, претрвени бише, искушани бише, од мача помреше; идоше у кожусима и у козјим кожама, у сиротињи, у невољи, у срамоти;

([Они] којих не беше достојан свет) … по пустињама потуцаше се, и по горама и по пећинама и по рупама земаљским.”⁴

Анђели небески су сигурно јецали док су бележили овакву цену следбеништва, у свету који се често непријатељски односи према заповестима Божјим. Сам Спаситељ је проливао сузе над онима који су стотинама година били одбацивани и убијани Њему служећи. А сада су и Њега одбацили и спремали се да Га убију.

„Јерусалиме, Јерусалиме“, Исус је завапио: „који убијаш пророке и засипаш камењем послане к себи! Колико пута хтех да скупим чеда твоја као што кокош скупља пилиће своје под крила и не хтесте!

Ето ће вам се оставити ваша кућа пуста.”⁵

Ту се крије порука за сваког младића и девојку у овој Цркви. Можда се питате да ли је вредно труда заузети високо морални став у средњој школи или отићи на мисију само да бисте изложили руглу ваша најдрагоценија уверења или да се противите свему ономе у друштву што понекад исмева живот посвећен вери. Да, вредно је труда, зато што је алтернатива да наше „куће“ постану „пусте“ - отуђени појединци, отуђене породице, отуђени комшилуци, отуђени народи.

Дакле, на нашим је леђима терет оних који су позвани да проносе месијанску поруку. Поред поучавања, охрабривања и бодрења других (то је пријатан део следбеништва), ови исти гласници су с времена на време позвани да брину, упозоравају, и понекад, само да јецају (то је болни део следбеништва). Они врло добро знају да пут који води обећаној земљи „где млеко и мед тече”⁶ неизбежно пролази преко Сионске горе, по којој теку „мораш“ и „не смеш.”⁷

Нажалост, гласници који проносе божански одређене заповести често ни данас нису ништа популарнији него што су били у древним временима, што барем две сестре мисионарке, испљуване и гађане кромпирима, могу потврдити. Мржња је ружна реч, међутим, данас има оних који би заједно са корумпираним Ахавом рекли: „ја мрзим на њ [пророка Михеју], јер ми не прориче добра него свагда зло.”⁸ Таква мржња према искрености пророка, Абинадија је коштала живота. Сам је рекао цару Ноју: „Ви се гневите јер вам истину рекох. … јер вам говорах реч Божју просудисте да сам луд”⁹ или, могли бисмо додати примитиван, патријархалан, нетрпељив, нељубазан, ограничен, старомодан и остарео.

Као да се сам Господ пожалио пророку Исаији:

„[Ови] синови... неће да слушају закон Господњи;

[Они] говоре видеоцима: Немојте виђати, и пророцима: Немојте нам пророковати шта је право, говорите нам миле ствари, пророкујте превару;

Сврните с пута, одступите од стазе, некад нестане испред нас Светац Израиљев.”¹⁰

Нажалост, моји млади пријатељи, за нашу епоху је типично да, ако људи уопште желе неке богове, желе оне који не траже пуно, угодне богове који не само да не дрмају чамац, већ ни не веслају, богове који нас тапшу по рамену, засмејавају нас, а онда нас пошаљу да беремо невен.¹¹

Тако човек ствара Бога по свом обличју! Понекад - а то се чини највећом иронијом од свих - ови исти људи помињу Исуса као неког које био такав „угодан“ Бог. Заиста? Онај који није само рекао да не смемо да се огрешимо о заповести, већ и да не смемо ни да помислимо на то. А ако ипак помислимо на то, већ смо их прекршили у свом срцу. Да ли то звучи као „угодно“ учење, пријатно уху и популарно у земљи дембелији?

А шта је са онима који само желе да баце поглед на грех или да га једва додирну? Исус је недвосмислено рекао: ако вас око вређа, извадите га. Ако вас рука вређе, откините је¹² „Нисам дошао да донесем мир него мач,”¹³ Упозорио је оне који су мислили да Његове речи милују и угађају. Не треба да зачуди то што су локалне заједнице приликом сваке проповеди почеле „га молити да иде из њихових крајева.”¹⁴ Није изненађујуће што је Његова моћ, након узастопних чуда, приписивана ђаволу, а не Богу.¹⁵ Јасно је да налепница на гепеку „Шта би Исус урадио?“ неће увек наићи на одобравање.

На врхунцу своје смртничке службе, Исус је рекао: „да имате љубав међу собом, као што ја имадох љубав к вама.”¹⁶ Да би се постарао да добро разумеју о каквој љубави говори, рекао је: „Ако имате љубав к мени, заповести моје држите”¹⁷, и „ако ко поквари неку од ових најмањих заповести, и научи тако људе, најмањи назваће се у царству небеском.”¹⁸ Христолика љубав је оно што нам је најпотребније на овом свету, делом зато што би увек требало да буде у пратњи праведности. Дакле, ако је љубав наша кључна реч, као што би и требало да буде, онда према речима Њега који је оличење љубави, морамо се одрећи преступа, као и оних који их имало заступају. Исус је одлично разумео оно што многи у нашој модерној култури заборављају: да постоји пресудна разлика између заповести да се опрости грех (за шта је он имао безграничну способност) и упозорења против одобравања истог (што он није никада учио).

Пријатељи, моји млади пријатељи пре свега, послушајте ме. Чиста христолика љубав која извире из искрене праведности може променити свет. Сведочим да је истинито и живо јеванђеље Исуса Христа на земљи и да сте ви чланови Његове истините и живе Цркве, који настоје да га проносе. Сведочим о том јеванђељу и о тој Цркви, пре свега о обновљеним кључевима свештенства који откључавају моћ и ефикасност спасоносних обреда. Сигурнији сам у то да су ти кључеви обновљени и да су ти обреди још једном доступни преко Цркве Исуса Христа светаца последњих дана него да стојим пред вама за овом говорницом и ви седите преда мном на овој конференцији.

Будите јаки. Верно живите по јеванђељу чак и ако други око вас нимало не живе по њему. Браните своја уверења на љубазан и самилостан начин, али их браните. Дуга историја надахнутих гласова, укључујући и оне које ћете чути на овој конференцији и онај који сте управо чули, глас председника Томаса С. Монсона, усмеравају вас на пут хришћанског следбеништва. То је раван и узан пут и не много обиман, али може бити узбудљив и успешно савладан „са ... постојаношћу у Христу, имајући савршен одсјај наде и љубави према Богу и свим људима”¹⁹ Док будете храбро следили тај пут, изградићете непоколебљиву веру, пронаћи ћете сигурност упркос злим ветровима, па и налетима урагана, који дувају на вас, и осетићете стеновиту снагу нашег Откупитеља на којој ћете градити посвећено следбеништво и нећете пропасти.²⁰ У име Исуса Христа, амен.