Бреме следбеништва које доноси радост
Старешина Роналд A. Разбaнд,
из Председништва Седамдесеторице
Подржавање наших вођа је повластица. Долази удружена са личном одговорношћу да делимо терет и будемо Господњи ученици.
Дана 20. маја прошле године, јак торнадо нанео је велику штету предграђима Оклахома Ситија у срцу Америке, опустошивши област ширине 1,6 км и дужине 27 км. Ова олујна најезда разорних торнада на свом путу је изменила пејзаж и људске животе.
Само недељу дана након удара јаке олује, добио сам задатак да посетим област у којој су домови и имовина били расути по сравњеном и опустошеном суседству.
Пре него што сам отишао, разговарао сам са нашим вољеним пророком, Томасом С. Монсоном, који ужива у таквим задацима за Господа. Због поштовања не само према његовој служби него и према његовој доброти, упитао сам: „Шта желиш да учиним? Шта желиш да кажем?“
Нежно ме је узео за руку, као што би урадио да је био тамо са сваком жртвом и свима онима који помажу у уклањању последица разарања, и рекао:
„Најпре, кажи им да их волим.
Друго, кажи им да се молим за њих.
Треће, молим те захвали се свима онима који помажу.“
Као члан председништва Седамдесеторице, могао сам на својим плећима да осетим тежину речи које је Господ упутио Мојсију:
„Скупи ми седамдесет људи од Израелових старешина, за које знаш да су старешине народа и његови управитељи; …
Ја ћу сићи и тамо ћу ти говорити. Узећу од духа који је на теби [Moјсије], и ставићу га на њих, и они ће ти помагати да носиш терет народа, да га не носиш сам.”1
Ово су речи из давнина, ипак Господњи путеви се нису променили.
Тренутно у Цркви, Господ је позвао 317 чланова Седамдесеторице, који служе у 8 већа, помажући Дванаесторици апостола у ношењу терета који лежи на Првом председништву. Са радошћу осећам ту одговорност у дубини своје душе, као и моја браћа. Међутим, ми нисмо једини који помажу у овом славном делу. Као чланови Цркве широм света, сви имамо дивну прилику да благосиљамо животе других.
Од нашег драгог пророка научио шта је потребно људима погођеним олујом - љубав, молитве и захвалност за руке помоћи.
Овог поподнева сви ћемо подићи своју десну руку под углом од 90 степени и подржати Прво председништво и Веће Дванаесторице апостола као пророке, видеоце и откровитеље у Цркви Исуса Христа светаца последњих дана. Tо није пука формалност, нити је резервисанa за оне који су позвани у врховну власт. Подржавање наших вођа је повластица. Удружена је са личном одговорношћу да делимо терет и будемо ученици Господа Исуса Христа.
Председник Монсон је рекао:
„Окружени смо онима којима су потребни наша пажња, наше охрабрење, наша подршка, наша утеха и љубазност - било да су чланови породице, пријатељи, познаници или странци. Ми смо Господње руке овде на земљи, са налогом да служимо и подижемо Његову децу. Он зависи од сваког од нас …
‘… Када учинисте једном од ове моје најмање … , мени учинисте’ [Maтеј 25:40].”2
Хоћемо ли се одазвати са љубављу када нам се укаже прилика да посетимо некога, упутимо телефонски позив, напишемо разгледницу, или проведемо дан у задовољавању потреба неког другог? Или ћемо бити као младић који је тврдио да следи све Божје заповести:
„Све сам то држао; шта ми још недостаје?
Исус му рече: Ако желиш да будеш савршен, иди, продај своје имање и дај сиромашнима, и имаћеш благо на небу, и хајде за мном.”3
Тај младић је био позван у већу службу да уз Господа обавља дело царства Божјег на земљи, али је то ипак одбио, „јер је имао велико имање.”4
Шта је са нашом земаљском имовином? Можемо видети шта торнадо може учинити са њом за само неколико минута. За све нас је веома важно да се трудимо да сабирамо наше духовне благо на небу - користећи наше време, таленте и средства у служби Богу.
Исус Христ наставља да упућује позив „Хајде за мном.”5 Ходао је својом домовином са својим следбеницима на несебичан начин. Он и даље хода са нама, стоји уз нас, и води нас. Следити Његов савршен пример значи препознати и поштовати Спаситеља, који је понео све наше терете својим светим и спасоносним помирењем, највећим чином служења. Оно што Он тражи од нас је да можемо и да будемо спремни да са радошћу понесемо „терет“ следбеништва.
Док сам био у Оклахоми имао сам прилику да се сретнем са неколико породица погођених моћним торнадом. Када сам посетио породицу Сорелс, посебно ме је дотакло искуство њихове ћерке, Тори, која је тада била у петом разреду основне школе Plaza Towers. Она и њена мајка су данас овде са нама.
Тори и шачица њених пријатеља склонили су се у тоалет док је торнадо тутњао школом. Слушајте док будем читао Торине речи које описују тај дан:
„Чула сам да је нешто погодило кров. Мислила сам да је само град. Звук је био све гласнији. Помолила сам се Небеском Оцу да нас заштити и да будемо безбедни. Одједном смо чули гласан звук попут усисивача, и кров је нестао баш изнад наших глава. Било је веома ветровито, а отпаци су летели наоколо и погађали сваки део мог тела. Напољу је било мрачно и чинило се као да је небо црно, али није - било је то унутар торнада. Само сам затворила очи са надом и молећи се да се брзо заврши.
Све је изненада утихнуло.
Када сам отворила очи, видела сам пред собом знак Стоп! Скоро ми је додиривао нос.”6
Тори, њена мајка, троје њених браће и сестара, и бројни пријатељи који су такође били у школи са њом, чудесно су преживели торнадо; седморо њихових школских другова није.
Тог викенда браћа из свештенства дала су многе благослове члановима који су претрпели олују. Са понизношћу сам дао Тори благослов. Када сам јој положио руке на главу на ум ми је дошао омиљен стих: „Ја ћу ићи пред вама. Бићу вам сдесна и слева а Дух ће мој бити у срцима вашим, и анђели моји око вас, да вас понесу.”7
Посаветовао сам Тори да упамти дан када је слуга Господњи положио руке на њену главу и рекао јој да су је анђели заштитили у олуји.
Досезање до других да бисмо их спасили, под било којим условима, вечна је мера љубави. То је служба којој сам био сведок у Оклахоми те седмице.
Често имамо прилику да помогнемо другима у време њихове потребе. Као чланови Цркве, сви имамо свету одговорност „да носимо бремена један другом, да могу бити лака,”8 „да тугујемо са онима који тугују,”9 „подижемо руке клонуле и ојачамо колена клецава.”10
Браћо и сестре, колико је захвалан Господ за све вас, за безбројне сате и дела службе, било велика или мала, која тако великодушно и милостиво чините свакога дана.
Цар Венијамин је поучавао у Мормоновој књизи: „Када сте у служби ближњему своме, само сте Богу у служби.”11
Фокусирање на служење нашој браћи и сестрама може нас водити до доношења божанских одлука у нашим свакодневним животима и припрема нас да ценимо и волимо оно што Господ воли. Чинећи тако, сопственим животима сведочимо да смо Његови ученици. Када смо укључени у Његово дело, осећамо Његовог Духа са нама. Напредујемо у сведочанству, вери, поверењу и љубави.
Знам да мој Откупитељ живи, а то је Исус Христ; да говори свом пророку и преко њега, драгом председнику Томасу С. Монсону, у ово, наше време.
Да сви можемо пронаћи радост која долази од свете службе ношења терета других, чак и оних једноставних и малих, моја је молитва у име Исуса Христа, амен.