„Нећу одступити од тебе нити ћу те оставити”
Председник Томас С. Монсон
Наш Небески Отац … зна да учимо и растемо и постајемо јачи док се суочавамо и преживљавамо искушења кроз која морамо проћи.
Вечерас ћу у свој дневник написати: „Ово је било једно од најузвишенијих заседања генералне конференције на коме сам био. Све је било веома узвишено и духовно.”
Браћо и сестре, пре шест месеци, када смо се срели на нашој генералној конференцији, моја драга супруга, Френсис, лежала је у болници, пошто је претрпела тежак пад само неколико дана раније. У мају, после неколико недеља храбре борбе у превазилажењу повреда, отишла је у вечност. Веома ми недостаје. Она и ја смо се венчали у Храму Солт Лејк 7. октобра 1948. године. Сутра би била 65. годишњица нашег брака. Она је била љубав мог живота, особа којој сам могао да се поверим и моја блиска пријатељица. Рећи да ми недостаје не преноси ни делић дубине мојих осећања.
Ова конференција обележава 50 година откако ме је председник Дејвид О. Мекеј позвао у Веће Дванаесторице апостола. Никада током свих ових година нисам имао ништа осим пуне и потпуне подршке моје драге сапутнице. Безбројне су жртве које је поднела како бих могао да испуним свој позив. Никада од ње нисам чуо ни реч прекора када сам често морао да проведем дане, а понекад и недеље далеко од ње и од наше деце. Заиста је била анђео.
Желим да изразим своју захвалност, као и захвалност своје породице, за огроман излив љубави којом смо обасути откако је Франсис преминула. Стотине разгледница и писама је послато из целог света са изразима дивљења према њој и саучешћа нашој породици. Примили смо на десетине дивних цветних аранжмана. Захвални смо за бројне прилоге понуђене у њено име генералном мисионарском фонду Цркве. У име нас које је оставила иза себе, изражавам дубоку захвалност за ваше изразе љубазности и искрености.
Од највеће утехе током овог деликатног времена растанка је моје сведочанство о јеванђељу Исуса Христа и сазнање које имам да моја драга Френсис и даље живи. Знам да је наша раздвојеност привремена. Запечаћени смо у дому Господњем од стране особе која има власт да свеже на земљи и на небу. Знам да ћемо бити заједно једног дана и никада се више нећемо раздвајати. То jе знање коjе ме одржава.
Браћо и сестре, може се са сигурношћу претпоставити да нико никада није у потпуности живео без патње и туге, нити је икада у људској историји било периода који није био добрим делом испуњен немиром и јадима.
Када животни пут узме окрутан заокрет, јавља се искушење да поставимо питање: „Зашто ја?” Понекад се чини да не постоjи светло на краjу тунела, нити свитање да оконча таму ноћи. Осећамо се окруженима разочарењем због срушених снова и очаjем због изгубљених нада. Придружујемо се библијској молби, „Зар нема мелема у Гиладу?”1 Осећамо се напуштенима, сломљеног срца, сами. Склони смо да на властите несреће гледамо кроз искривљену призму песимизма. Постајемо нестрпљиви за решење наших проблема, често заборављајући да је потребна небеска врлина стрпљења.
Тешкоће са којима се суочавамо представљају прави тест за нашу способност да издржимо. Остаје основно питање на које треба да одговори свако од нас: да ли да одустанем, или да завршим? Неки одустану када открију да нису способни да се уздигну изнад својих изазова. Завршетак укључује издржљивост до самог краја живота.
Када размишљамо о догађајима који могу задесити све нас, можемо рећи са Јовом из давнина: „Него се човек рађа на невољу.”2 Јов је био „добар и праведан” човек који „бојаше се Бога, и уклањаше се ода зла.”3 Праведан у свом понашању, напредан у свом богатству, Јов је требало да се суочи са тестом који би уништио свакога. Лишен иметка, презрен од стране својих пријатеља, погођен патњом, уништен губитком породице, био је подстакнут да прокуне Бога и умре.”4 Одолео је свим искушењима и прогласио из дубине своје племените душе:
„И сада ето на небу је сведок мој, сведок је мој на висини.”5
„Знам да је жив мој искупитељ.”6
Јов је одржао веру. Да ли ћемо и ми урадити исто када се суочимо са нашим изазовима?
Кад год смо склони да се осећамо оптерећенима животним ударцима, подсетимо се да су и други прошли истим путем, издржали су, и затим победили.
Историја Цркве у овом раздобљу пунине времена препуна је искустава оних који су се мучили, а ипак остали постојани и добре воље. Разлог? Учинили су јеванђеље Исуса Христа средиштем свог живота. То је оно што ће нас извући без обзира на оно шта нам се нађе на путу. И даље ћемо доживљавати тешке изазове, али ћемо бити способни да се суочимо са њима, да се храбро сукобимо са њима, и да изађемо као победници.
Из кревета бола, са јастука мокрог од суза, подиже нас према небу то божанско самопоуздање и драгоцено обећање: „Нећу одступити од тебе нити ћу те оставити.”7 Таква утеха је непроцењива.
Док сам путовао далеко и широм света испуњавајући одговорности свог позива, спознао сам много тога - укључујући и то да су туга и патња универзални. Не могу измерити сву тугу и жалост којима сам био сведок док сам посећивао оне који су били погођени жалошћу, боловали, суочавали се са разводом, мучили се са одлуталим сином или ћерком, или трпели последице греха. Списак би могао да се настави, јер постоји безброј проблема који би нас могли снаћи. Поменути само један пример је тешко, па ипак, кад год размишљам о изазовима, мисли ме воде брату Бремсу, једном од учитеља Недељне школе из мог детињства. Био је веран члан Цркве, човек златног срца. Он и његова жена, Сејди, имали су осморо деце од којих је већина била истог узраста као деца у нашој породици.
Када смо се Франсис и ја венчали и преселили из одељења, виђали смо брата и сестру Бремс и чланове њихове породице на венчањима и сахранама, као и приликом окупљања у одељењу.
Године 1968. брат Бремс је изгубио своју жену, Сејди. Двоје од њихово осморо деце такође је преминуло током година.
Једнога дана, пре скоро 13 година, најстарија унука брата Бремса ме је позвала телефоном. Објаснила ми је да је њен деда напунио 105 година. Рекла је: „Живи у малом старачком дому, али виђа се са целом породицом сваке недеље, кад даjе лекциjе из јеванђеља. Наставила је: „Прошле недеље, деда нам jе наjавио: ‘Драги моjи, ове недеље ћу умрети. Хоћете ли, молим вас, позвати Томиjа Монсона. Он ће знати шта да ради.’”
Већ следеће вечери посетио сам брата Бремса. Нисам га видео неко време. Нисам могао да разговарам са њим јер је изгубио слух. Нисам могао да му напишем поруку, jер jе био слеп. Речено ми jе да су чланови његове породице комуницирали са њим тако што би му узимали прст десне руке и на длану леве руке исписивали име особе коjа га jе посетила. Све поруке предаване су на исти начин. Следио сам тај поступак узевши његов прст и исписавши „Томи Монсон,” име по ком ме је одувек знао. Брат Бремс jе био узбуђен и узевши моjе руке ставио их jе на своjу главу. Знао сам да jе његова жеља била да прими свештенички благослов. Возач коjи ме jе одвезао до старачког дома, придружио ми се док смо стављали руке на главу брата Бремса и дали му жељени благослов. После тога, сузе су се котрљале из његових слепих очиjу. Са захвалношћу нас је ухватио за руке. Мада није чуо благослов који смо му дали, Дух је био јак, и верујем да је он био надахнут да зна да смо му дали благослов који му је био потребан. Тај драги човек више није могао да види. Више ниjе могао да чује. Био је даноноћно затворен у малој соби у старачком дому. А ипак су осмех на његовом лицу и речи које је изговорио дотакле моје срце. „Хвала ти,” рекао је, “Мој Небески Отац је био тако добар према мени.”
У току те недеље, баш као што је и предвидео, брат Бремс jе преминуо. Никада се није задржавао на ономе што му је недостајало, него је увек био дубоко захвалан за многе своје благослове.
Наш Небески Отац, који нам даје толико тога за уживање, такође зна да учимо и растемо и постајемо јачи док се суочавамо и преживљавамо искушења кроз која морамо проћи. Знамо да постоје тренуци када ћемо доживети велику тугу, када ћемо жалити, и када ћемо бити искушани до граница издржљивости. Међутим, такве тешкоће нам омогућавају да се променимо на боље, да поново изградимо своје животе на начин којем нас учи наш Небески Отац, и да постанемо нешто другачији од онога што смо били - бољи него што смо били, са више разумевања него пре, са више емпатије него што смо је имали, са сведочанствима јачим него раније.
То би требало да буде наш циљ - да истрајемо и претрпимо, да, али и да постанемо духовно оплемењени док крчимо наш пут кроз светло и таму. Да није било изазова за превазилажење и проблема за решавање, остали бисмо у великој мери онакви какви јесмо, са мало или нимало напретка ка нашем циљу вечног живота. Песник је изразио скоро исту мисао овим речима:
Добро стабло не расте лако,
Кад је јачи ветар, и дрвеће је јако.
Што је даље небо, то је већа дужина пута,
Што је јача олуја, већа јој је снага љута.
Преко сунца и мраза, снега и кише,
У дрвећу и људима, добро стабло се њише.8
Само Учитељ зна дубине наших искушења, нашег бола, и наше патње. Само Он нам нуди вечни мир у време невоље. Само Он додирује наше измучене душе својим утешним речима:
„Ходите к мени сви коjи сте уморни и натоварени, и jа ћу вас одморити.
Узмите jарам моj на себе, и научите се од мене; jер сам jа кротак и смеран у срцу, и наћи ћете покоj душама своjим.
Јер jе jарам моj благ и бреме jе моjе лако.”9
Без обзира да ли је најбоље или најгоре време, Он је са нама. Обећао је да се то никада неће променити.
Моја браћо и сестре, надам се да ћемо бити привржени нашем Небеском Оцу непољуљани проласком година нити кризама у нашим животима. Не би требало да доживимо тешкоће да бисмо Га се сетили, и не би требало да будемо приморани на понизност пре него што Му дамо своју веру и поверење.
Надам се да ћемо увек настојати да будемо близу свог Небеског Оца. Да би било тако, морамо Му се молити и слушати Га свакога дана. Заиста нам је потребан сваког часа, било да је сунчано или пада киша. Нека Његово обећање увек буде наше гесло: „Нећу одступити од тебе нити ћу те оставити.”10
Са свом снагом своје душе, сведочим да Бог живи и да нас воли, да је Његов Јединорођени Син живео и умро за нас, и да је јеванђеље Исуса Христа продорна светлост која сија кроз таму наших живота. Да тако увек може бити, понизно се молим у име Исуса Христа, амен.