2010–2019
Попут разбијене посуде
Октобар 2013


14:11

Попут разбијене посуде

Која је ваша најбоља реакција када се ви или они које волите суоче са менталним или емоционалним изазовом?

Апостол Петар је написао да они који следе Исуса Христа треба да имају самилости једни према другима1 У том духу желим да се обратим онима који пате од неког облика менталног или емоционалног поремећаја, без обзира да ли су ти изазови блажи или озбиљнији, трају тек неко време или су хронични. Свесни смо озбиљности таквих проблема када чујемо стручњаке да говоре о неурозама и психозама, генетским предиспозицијама и присилним радњама, о биполарности, параноји и шизофренији. Ма како збуњујући могу бити, ови поремећаји су део реалности смртничког живота, и признавање истих не би требало да буде предмет срама ништа више од признавања борбе са високим крвним притиском или изненадном појавом неког малигног тумора.

У тежњи за мало мира и разумевања по питању овако тешких тема, важно је запамтити да живимо — и изабрали смо да живимо - у палом свету, у коме ће наша тежња ка побожности бити стално проверавана и искушавана из разлога божанске природе. Оно што улива највеће поверење у такав план јесте да је обећан Спаситељ, Откупитељ, који ће нас кроз нашу веру у Њега победнички издићи изнад тих провера и искушења, иако је цена за то била непојмљива и за Оца који Га је послао и Сина који је дошао. Само ће уважавање ове божанске љубави учинити наше патње прво подношљивим, онда разумљивим, и коначно искупљујућим.

Допустите ми да оставим по страни специфичне болести које сам споменуо да бих се концентрисао на ВДП — велики депресивни поремећај - или, познатији као „депресија.” Када говорим о томе, не говорим о данима када не знамо шта ћемо са косом, или тренуцима обесхрабрења које сви имамо. Свако ће повремено бити узнемирен или потиштен. Мормонова књига каже да су Амон и његова браћа били депресивни у једном веома тешком периоду,2 а исто се може десити и свакоме од нас. Међутим, данас говорим о нечему озбиљнијем, о болести тако тешкој да значајно ограничава способност особе да у потпуности функционише; о кратеру у уму тако дубоком да нико не може са одговорношћу претпоставити да ће без сумње нестати само ако се жртва усправи и мисли позитивније — иако сам ја снажан заговорник усправног става и позитивног размишљања!

Не, ова мрачна ноћ ума и духа је више од пуког обесхрабрења. Приметио сам је код потпуно анђеоског човека када је његова вољена супруга са 50 година преминула. Приметио сам је код младих мајки које пате од такозване постпорођајне туге. Приметио сам је код анксиозних студената, војних ветерана, баки забринутих за добробит своје одрасле деце.

И приметио сам је код младих очева који се труде да збрину своје породице. У том смислу сам је једном са ужасом приметио и код себе. У једном тренутку нашег брачног живота када су се финансијски страхови поклопили са невероватним замором, примио сам психички ударац који је био толико ирационалан и неочекиван колико и стваран. Уз Божју милост и љубав моје породице, наставио сам да функционишем и радим, али чак и после свих ових година имам дубоко разумевање за друге који су хронично или дубље погођени таквом утученошћу него што сам ја био. У сваком случају, сви смо црпели храброст од оних који су, по речима пророка Џозефа, истраживали и размишљали о најмрачнијој провалији”3 и прошли кроз њу - неки од тих великих људи били су Абрахам Линколн, Винстон Черчил и старешина Џорџ Алберт Смит, један од најплеменитијих и најхристоликијих људи нашег раздобља, који се борио са периодичном депресијом неколико година пре него што је касније постао вољени пророк и осми председник Цркве Исуса Христа светаца последњих дана.

Дакле, како најбоље реагујете када се ви или они које волите суоче са менталним или емоционалним изазовима? Изнад свега, никада не губите веру у Оца на Небу, који вас воли више него што можете разумети. Као што је председник Монсон рекао сестрама Потпорног друштва тако дирљиво прошле суботе увече: „Та љубав се никада не мења … Ту је за вас када сте тужне или срећне, обесхрабрене или пуне наде. Божја љубав је ту за вас без обзира да ли [је] заслужујете или не. Једноставно је увек ту.”4 Никада, никада не сумњајте у то и никада немојте да отврднете своје срце. Верно се држите посвећених поступака који одолевају времену и доводе Духа Господњег у ваш живот. Тражите савет од оних који држе кључеве вашег духовног благостања. Тражите и цените свештеничке благослове. Узимајте причест сваке недеље и чврсто се држите усавршавајућих обећања помирења Исуса Христа. Верујте у чуда. Видео сам их много кад је сваки други показатељ рекао да је нада изгубљена. Нада се никада не губи. Ако та чуда не дођу брзо или потпуно или наизглед уопште, сетите се Спаситељевог примера испуњеног болом: ако вас горка чаша не заобиђе, попијте је и будите јаки, верујући да вас очекују срећнији дани.5

У превенцији болести, кад год је то могуће, пазите на индикаторе стреса код себе и других којима можда можете помоћи. Као и код вашег аутомобила, реагујте на пораст температуре, прекорачење брзине, или низак ниво горива у резервоару. Када се суочите са депресијом изазваном исцрпљеношћу, направите потребна прилагођавања. Замор је чест непријатељ свих нас — стога успорите, опустите се, обновите залихе и допуните резервоар. Лекари нам обећавају да ако не нађемо време да оздравимо, највероватније ћемо касније имати времена да будемо болесни.

Ако ствари и даље иду у погрешном правцу, потражите савет угледних људи провереног знања, професионалних вештина, и добрих вредности. Будите поштени са њима у вези са историјом ваше болести и вашим тегобама. Уз молитву одговорно размотрите њихове савете и решења која предлажу. Ако имате упалу слепог црева, Бог очекује да тражите свештенички благослов и потражите најбољу доступну медицинску негу. Тако је и са емоционалним поремећајима. Наш Отац на Небу очекује да користимо све чудесне дарове које је Он обезбедио у овом величанственом раздобљу.

Ако сте ви унесрећена особа или се бринете о таквој особи, трудите се да не поклекнете под тежином свог задатка. Не мислите да можете све поправити. Поправите оно што можете. Ако су то само мале победе, будите захвални за њих, и будите стрпљиви. На десетине пута у Светим писмима Господ заповеда некоме да „остане смирен” или да „се смири” - и чека.6 Стрпљиво подношење неких ствари је део нашег смртничког образовања.

Намењено старатељима: у својој преданости да помажете другима у очувању њиховог здравља, немојте да уништавате сопствено. У свему томе будите мудри. Не трчите брже него што вам снага допушта.7 Шта год још можемо или не можемо да обезбедимо, можемо да понудимо наше молитве и искрену љубав.”8 „Љубав дуго трпи, милокрвна је; … не срди се, ... него ... све сноси, ... свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаjе.”9

Такође, сетимо се да уз сваку болест или тежак изазов, увек има много тога у животу чему треба да се надамо и будемо захвални на томе. Ми смо бескрајно више од наших ограничења или тегоба! Стефани Кларк Нилсон и њена породица су наши пријатељи више од 30 година. Дана 16. августа 2008. године, Стефани и њен супруг, Кристијан, доживели су авионску несрећу приликом које ју је пожар ужасно унаказио, тако да су само њени налакирани нокти на ногама били препознатљиви када су чланови породице дошли да идентификују жртве. Готово да није било шансе да ће Стефани преживети. После пет месеци у клинички индукованој коми, пробудила се и видела себе. Са менталним ранама наступила је и грозна депресија. Стефани је имала четворо деце млађе од седам година, и није желела да је икада више виде. Сматрала је да би било боље да није жива. „Мислила сам да ће бити лакше”, рекла ми је Стефани једном, „ако само забораве на мене, а ја тихо одем из њиховог живота.”

Чинећи је достојном вечног поштовања, и захваљујући молитвама њеног мужа, породице, пријатеља, четворо дивне деце, и пето је рођено Нилсоновима пре само 18 месеци, Стефани се изборили за свој повратак из понора пропасти да би постала једна од најпопуларнијих „мами блогерки” у држави, отворено изјављујући пред четири милиона оних који прате њен блог да је њена „божанска сврха” у животу да буде мајка и да свакога дана негује оно што јој је дато на овој прелепој земљи.

Без обзира на вашу борбу — менталну или емоционалну или физичку или неку другу - не гласајте против драгоцености живота окончавајући га! Имајте поверење у Бога. Држите се Његове љубави. Знајте да ће једнога дана осванути јарка зора и све сенке смртности ће побећи. Иако се можда осећамо „као разбијена посуда”, како Псалмиста каже,10 морамо имати на уму да је посуда у рукама божанског лончара. Потиштени умови се могу излечити баш као што се преломи костију и сломљена срца могу излечити. Док Бог ради на њиховој поправци, ми, остали, можемо помоћи тако што ћемо бити милостиви, љубазни и нећемо осуђивати.

Сведочим о светом васкрсењу, том неописивом дару камена темељца у помирењу Господа Исуса Христа! Са апостолом Павлом, сведочим да ће оно што је посејано у распадљиво једног дана бити подигнуто у нераспадљивости, а оно што је посејано у слабости на крају ће бити подигнуто у моћи.11 Износим сведочанство о дану када ће вољени за које смо знали да имају инвалидитет у смртности стајати пред нама, прослављени и велики, запањујуће савршени у телу и уму. Какав узбудљив тренутак ће то бити! Не знам да ли ћемо бити срећнији због себе што смо сведоци таквог чуда или због њих што су потпуно савршени и коначно слободни.”12 До тог времена када Христов савршени дар буде очигледан свима нама, молим се да ћемо живети у вери, чврсто се држећи наде и да ћемо показивати саосећање једни према другима,”13у име Исуса Христа, амен.